Fenomen festivala Exit čini okupljanje mladih sa prostora nekadašnje zajedničke države Jugoslavije. Radi se o generaciji, koja jeste odrastala za vreme kada ta država nije više postojala, i kada je taj prostor proživljavao svoje najkrvavije i naj neslavnije trenutke zajedničke istorije.

Koji su razlozi? Pored kvalitetne muzike, tu je sigurno važan momenat druženje, verovatno i mogućnost razmene iskustava mladih iz različitih država nekadašnjeg zajedničkog prostora.
Za mlade iz Slovenije, to npr. predstavlja i određenu avanturu i egzotiku. Možda i momenat provokacije i prkosa - starijim, koji su živeli i u mnogim slučajevima sarađivali sa tim sistemom, a sada to potiskuju. Nošenje bivših jugoslovenskih simbola kao provokacija, i borba za brdo nad Novom Goricom za natpis Naš Tito, to pomalo potvrđuju.

Ili je to možda pokazivanje distance zvaničnom političkom stavu, koji to područje smatra kao podeljeno na nove države sa različitim statusima /one koje su u EU, one koje su pred vratima i na one, za koje su vrata još zaključana/? Da li mladi na te kvalifikacije gledaju drugačije?
Onda su tu i pitanja nade i očekivanja mladih, ponajviše iz Srbije, koja je godinama doživljavala i još doživljava izolaciju. Da li im festival budi nadu za realizaciju njihovih želja, u pogledu mogućnosti školovanja i boljih životnih opcija?

Gore postavljenim pitanjima, kao uvodnom tekstu za diskusiju, dodajem još par svojih teza sa kraćim utemeljenjima:

U Sloveniji, a verovatno i u drugim bivšim republikama nekadašnje Jugoslavije, sada samostalnim državama, posle osamostaljivanja krenuo je proces reinterpretacije istorije.
Slovenija taj trend u oblasti Istorije kao nauke, koji je motivisan sa trenutnom političkom promenom vlasti, doživljava i u poslednje vreme.
Taj trend ide paralelno sa sličnim inicijativama i u Evropskoj uniji, čiji je deo postala i Slovenija. U EU, takvu reinterpretaciju, koja se povezuje sa zahtevima po izjednačenju i zabranom pored nacističkih i komunističkih simbola, uz Italiju (sebe na proslavama 60.godišnjice pobede nad nacizmom, stavlja rame uz rame pobednika 2.svetskog rata), traži većina novih članica unije. U glavnom se radi o zemljama, koje su posleratni period preživele iza čelične zavjese, a u drugom svetskom ratu su uglavnom kolaborirale i sarađivale sa okupatorom.
Koju vezu to ima sa mladima, pitanjem njihovih internacionalnih druženja i sa Exitom?
U Sloveniji su otvaranje tog pitanja i predlozi za promene izlaganja te istorije u školama, vezani za pokušaje nove, ovog puta "desne" indoktrinacije mlade, uglavnom tinejdžerske populacije. Što se toga tiče nije toliko problem Ťnova istina sama po sebiť (to možemo uzeti kao radikalni odgovor na prošlu Ťlevu istinuť), nego problem leži u potrebi politike za kontinuitetom podela i konflikta te traženja novih sledbenika, koji bi održavali legitimitet tih Ť demokratskih institucijať i sistema.
Politika "sukoba" i oživljavanja aveti prošlosti, jeste sigurno zanat, koji su vladajuće elite, uprkos svom "konvertitstvu" dobro izučile. No problem jeste u tome, što ta politika, koja na veliko podseća na komunistička i postkomunistička, tranzicijska vremena, nema vizije niti rešenja za budućnost, koju bi ponudila mladim.
Generacija, o kojoj je reč, naime predstavlja novi talas, koji stiže iza generacije posetioca EXITa.
Ukoliko je "generacija Exit", preko razočarenja prozrela moralnu i ekonomsku korumpiranost protagonista rata i podela, te se u neku ruku svojom apatijom i apolitičnošću distancirala od tih uticaja, za novu generaciju to znači priličnu opasnost.
Prazan prostor, kojeg uvećavaju potiskivanje bliske istorije i zaborav, jeste ponovo otvoren za novo mentalno programiranje.